Šta vam mogu reći sada kada sam eto na kraju svog puta? Rodio sam sam se u jednom veku,a umirem u drugom. Živeo sam u zlatnom Carstvu a počivaću u tek novostvorenoj državi. Biće mi to i otadžbina i domovina. Otadžbina jer je san i nasleđe naših otaca, domovina - jer je to sad moj dom. Samo mi je ime ostalo isto iako mi i ono na drugom jeziku napisano izgleda drugačije. Ja sam Maks Brod, izbeglica iz Evrope, razrušene Evrope.
Rodio sam se u XIX veku koji mi danas izgleda kao maloletna mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća. Žuto-crna monarhija, carska Austro-Ugarska nestala je a sa njom Prag, Beč i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je pogledala,te sam bio neverovatne sreće, da sam evropski kontinent,napustio upravo pre Velikog požara koji će početkom četrdesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik,ponekad jidiš, a moj dom je država Izrael.
Rodio sam se u XIX veku koji mi danas izgleda kao maloletna mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća. Žuto-crna monarhija, carska Austro-Ugarska nestala je a sa njom Prag, Beč i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je pogledala,te sam bio neverovatne sreće, da sam evropski kontinent,napustio upravo pre Velikog požara koji će početkom četrdesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik,ponekad jidiš, a moj dom je država Izrael.
Sve što nam se desilo još pre prvih plamičaka, najavio je moj dobri drug Franc. Sve ovo je on to već video i opisao. Još u našem ranom poznanstvu, prve decenije dvadesetog veka, u našim čestim večernjim melanholičnim šetnjama Pragom on mi je o svemu pričao. U svojim snovima, dnevnim vizijama on je video oganj, haos, smrt i greh kao u starozavetnim pričama. Opominjao me je da će sve nestati, da će se u plamenu urušiti, da će ljudi postati samo brojevi. Nisam mu verovao tada.
Mislio sam da je to samo njegova spisateljska groznica, pripovedačka euforija, u koju je upao okončavši delo pod nazivom “Proces“. Kakva sam budala bio! Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno oženio. Uostalom pisanje i druženje sa mnom su mu bile istinska hrana i piće. Uživanje. Sve ostalo obavljao je mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima,rano je preminuo, ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo za koje on nejak nije imao snage spalim pre no što to učini Veliki požar. Obećao sam mu ali sam svakim danom odlagao. Nakon deset godina, stalnog iščitavanja,mnogih mojih prepravki, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga, to radio, ta nikakvog požara nije bilo na vidiku. Onda sam to isto delo krenuo da posmatram kao gotovo svoje a ne svog dobrog prijatelja. Ali upravo tada se na horizontu, najpre, Nemačke i neke nove Austrije koju nisam takvu poznavao, ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli već je bila pokopana jednim užasnim ratom, ali sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari i naše delo. Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, preko radija čuo sam kreštavi glas pun prezira doktora Gebelsa. Njegovu presudu našem delu i najstrašniju pesmu praćenu poput simfonijskog orkestra ogromnom lomačom knjiga. Onaj Rus što beše kazao da rukopisi ne gore -pogrešio je. Sve iole vredno na nemačkom jeziku, jeziku većih evropskih naroda, gorelo je na toj lomači praćeno pesmom mladih piromana u braon košuljama. Znači to je bio taj Požar, što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima. Požar koji će znamo zapaliti sve! Od Urala do crnog kontinenta - Afrike. Požar i dim Holokausta, genocida,istrebljenja. Sve je to moj prijatelj predvideo, on je govorio u slikama, teško je bilo razumeti njegov svet živog pakla, zato mi je i ostavio u nasleđe svoje delo da spalim nakon čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre no što bude prekasno. Da ću uspeti da okončam njegovo delo i možda sprečim taj užasni pir.Oganj strašniji od onog iz Daneteovog pakla.
Ponavljam moje ime je Maks Brod, a njegovo Franc Kafka.
Mislio sam da je to samo njegova spisateljska groznica, pripovedačka euforija, u koju je upao okončavši delo pod nazivom “Proces“. Kakva sam budala bio! Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno oženio. Uostalom pisanje i druženje sa mnom su mu bile istinska hrana i piće. Uživanje. Sve ostalo obavljao je mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima,rano je preminuo, ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo za koje on nejak nije imao snage spalim pre no što to učini Veliki požar. Obećao sam mu ali sam svakim danom odlagao. Nakon deset godina, stalnog iščitavanja,mnogih mojih prepravki, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga, to radio, ta nikakvog požara nije bilo na vidiku. Onda sam to isto delo krenuo da posmatram kao gotovo svoje a ne svog dobrog prijatelja. Ali upravo tada se na horizontu, najpre, Nemačke i neke nove Austrije koju nisam takvu poznavao, ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli već je bila pokopana jednim užasnim ratom, ali sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari i naše delo. Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, preko radija čuo sam kreštavi glas pun prezira doktora Gebelsa. Njegovu presudu našem delu i najstrašniju pesmu praćenu poput simfonijskog orkestra ogromnom lomačom knjiga. Onaj Rus što beše kazao da rukopisi ne gore -pogrešio je. Sve iole vredno na nemačkom jeziku, jeziku većih evropskih naroda, gorelo je na toj lomači praćeno pesmom mladih piromana u braon košuljama. Znači to je bio taj Požar, što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima. Požar koji će znamo zapaliti sve! Od Urala do crnog kontinenta - Afrike. Požar i dim Holokausta, genocida,istrebljenja. Sve je to moj prijatelj predvideo, on je govorio u slikama, teško je bilo razumeti njegov svet živog pakla, zato mi je i ostavio u nasleđe svoje delo da spalim nakon čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre no što bude prekasno. Da ću uspeti da okončam njegovo delo i možda sprečim taj užasni pir.Oganj strašniji od onog iz Daneteovog pakla.
Ponavljam moje ime je Maks Brod, a njegovo Franc Kafka.
